Most koji se nije mogao izgraditi: Epska priča o izgradnji Golden Gate-a

Danas je on simbol San Franciska, ikona američke inovativnosti i jedan od najfotografisanijih mostova na svetu. Njegova elegantna, narandžasta silueta koja se proteže iznad plavih voda moreuza Golden Gate prepoznatljiva je širom planete. Ali pre nego što je postao legenda, most Golden Gate bio je poznat kao “most koji se ne može izgraditi” – san koji se graničio sa ludošću.

Izgradnja ovog čuda inženjerstva bila je epska borba protiv prirode, politike i sumnje. To je priča o viziji, hrabrosti i ljudskoj upornosti koja je dokazala da nemoguće ponekad samo znači da još nije pokušano.

Izazov koji je plašio generacije

Sve do početka 20. veka, ideja o premošćavanju moreuza Golden Gate, tesnaca koji spaja Tihi okean sa zalivom San Franciska, smatrala se čistom fantazijom. Izazovi su bili monumentalni i naizgled nepremostivi:

• Silovite plime i struje: Voda iz celog zaliva se svakodnevno sliva kroz ovaj uski prolaz, stvarajući izuzetno jake struje koje su mogle da unište temelje bilo koje konstrukcije.
• Orkanski vetrovi: Moreuz je poznat po snažnim, nepredvidivim vetrovima koji mogu dostići brzinu i do 100 km/h, predstavljajući ogromnu pretnju za stabilnost visećeg mosta.
• Gusta magla: Čuvena magla San Franciska često u potpunosti prekriva moreuz, smanjujući vidljivost na nulu i čineći radove opasnim i teškim.
• Seizmička pretnja: Moćni rased San Andreas nalazi se na samo 11 kilometara od obale, što znači da je bilo koja struktura morala biti projektovana da izdrži razorne zemljotrese.

Prvobitne procene su govorile da bi takav projekat koštao preko 100 miliona dolara (što je danas ekvivalent milijardama) i da je tehnički neizvodljiv. Ideja je delovala mrtvo. A onda se pojavio čovek sa drugačijim planom.

Vizija Jozefa Štrausa

Džozef Berman Štraus (Joseph Baermann Strauss) bio je ambiciozni građevinski inženjer koji je diplomirao na Univerzitetu u Sinsinatiju sa fascinacijom za mostove. Njegov diplomski rad bio je smeli predlog za železnički most koji bi premostio Beringov moreuz i spojio Ameriku i Aziju. Iako taj projekat nikada nije realizovan, pokazao je Štrausovu sklonost ka grandioznim idejama.

Kada je čuo za “nemogući” projekat Golden Gate, Štraus je u tome video priliku života. Predstavio je plan za koji je tvrdio da može biti izveden za “samo” 25 do 30 miliona dolara. Njegov prvobitni dizajn bio je masivan, hibridni most koji nije bio estetski privlačan i koji su mnogi kritikovali kao “ružnu mišolovku”. Međutim, Štraus je bio uporan. Okupio je tim izvanrednih inženjera i arhitekata, uključujući Leona Moisefa (pionira u dizajnu visećih mostova) i arhitektu Irvinga Moroua, koji je bio ključan za elegantan, Art Deco izgled mosta.

Nakon godina lobiranja, političkih borbi i prevazilaženja otpora (uključujući i tužbe od strane trajektnih kompanija koje su se plašile za svoj posao), projekat je konačno odobren. Izgradnja “nemogućeg” mosta počela je 5. januara 1933. godine, u jeku Velike depresije.

Bezbednost na prvom mestu: “Klub na pola puta do pakla”

U eri kada je važilo nepisano pravilo da izgradnja mostova odnosi jedan život za svaki milion potrošenih dolara, Štraus je bio opsednut bezbednošću. Insistirao je na merama koje su u to vreme bile revolucionarne:

• Zaštitni šlemovi: Radnicima su obezbeđeni specijalno prilagođeni šlemovi, što je bila jedna od prvih masovnih upotreba ove zaštitne opreme na jednom gradilištu u Americi.
• Naočare protiv odsjaja i kreme: Radnici su dobili naočare za zaštitu od sunca i vetra, kao i kreme za zaštitu kože.
• Specijalna dijeta: Verovalo se da određena ishrana može pomoći u borbi protiv vrtoglavice, pa su radnicima obezbeđivani posebni dodaci.

Najpoznatija mera bila je ogromna sigurnosna mreža postavljena ispod mosta. Koštala je tada basnoslovnih 130.000 dolara, ali je spasila živote 19 radnika koji su pali sa konstrukcije. Ovi srećnici su formirali ekskluzivni “Klub na pola puta do pakla” (Halfway-to-Hell Club).

Uprkos svim merama, tragedija nije mogla biti u potpunosti izbegnuta. Ukupno 11 ljudi je izgubilo život tokom izgradnje. Najveća nesreća dogodila se 17. februara 1937, kada je deo skele propao kroz zaštitnu mrežu, povlačeći sa sobom 10 radnika u ledenu vodu.

“Moćni zadatak je obavljen”

Nakon nešto više od četiri godine herojske borbe sa prirodom i tehničkim izazovima, most je završen. Prvi put je otvoren za pešake 27. maja 1937. godine. Do 6 sati ujutru, oko 18.000 ljudi je nestrpljivo čekalo da prvi pređu preko čuda inženjerstva. Tog dana, mostom je prošetalo oko 200.000 ljudi. Neki su trčali, neki su vozili rolšue, a jedan čovek je prešao na štulama.

Sledećeg dana, 28. maja, most je zvanično otvoren za saobraćaj. Na ceremoniji otvaranja, Džozef Štraus je pročitao pesmu koju je napisao za tu priliku, pod nazivom “The Mighty Task is Done” (Moćni zadatak je obavljen). Nebo je paralo 500 aviona američke mornarice, a noć je obasjao veličanstven vatromet. San je postao stvarnost.

Slučajna, a savršena boja

Danas je most Golden Gate nezamisliv bez svoje prepoznatljive crveno-narandžaste boje. Ali ta boja je bila puka slučajnost. Tokom izgradnje, čelični delovi su stizali premazani jarko narandžastim prajmerom kako bi se zaštitili od rđe. Arhitekta Irving Morou je primetio kako se ova topla, vibrantna boja savršeno uklapa u pejzaž – kontrastirajući sa plavetnilom vode i neba, a dopunjujući zelenilo i smeđe tonove okolnih brda.

Mornarica je predlagala da se most ofarba u crno-žute pruge kako bi bio vidljiviji brodovima, dok su drugi predlagali standardnu sivu. Morou se izborio za svoju viziju. Boja, nazvana “International Orange”, zvanično je usvojena, dajući mostu dušu i čineći ga ne samo inženjerskim, već i umetničkim remek-delom.

Priča o Golden Gate-u je više od priče o čeliku i betonu. To je svedočanstvo o ljudskoj sposobnosti da snove pretvori u stvarnost, da prkosi skepticima i da, uprkos svim preprekama, izgradi nešto večno.