Divlji zapad: Istina iza mita o nasilju, bezakonju i revolverašima

Divlji zapad zauzima jedinstveno mesto u američkoj svesti. To je era obavijena mitologijom, epoha kauboja, odmetnika i beskrajnih prerija koja je postala sinonim za američki identitet širom sveta. Kroz filmove, knjige i popularnu kulturu, stvorena je slika opasnog i bezakonitog perioda, gde su se obračuni revolveraša dešavali na svakom ćošku, a život vredeo malo. Međutim, koliko je ova romantična, ali nasilna predstava zaista tačna?

Istorijski dokazi sve više osporavaju ustaljene narative, slikajući daleko kompleksniju sliku. Iako je Divlji zapad imao svoje momente brutalnosti, stvarnost je za većinu ljudi bila znatno drugačija – obeležena teškim radom, izolacijom i iznenađujućim stepenom reda.

Stvaranje reda na “ničijoj zemlji”

Sredinom 19. veka, talasi doseljenika, podstaknuti obećanjima američke vlade o zemlji i novom početku, krenuli su na zapad. Milioni ljudi, uključujući mnoge emigrante iz Evrope, naseljavali su prostranstva od Misisipija do Pacifika. Širom granice nicala su nova naselja – od užurbanih rudarskih gradova koji su nastajali preko noći, do zabačenih poljoprivrednih zajednica.

Zbog ogromnih udaljenosti, nedostatka infrastrukture i malog broja stanovnika, tradicionalni sistem zakona i reda sa istočne obale bio je praktično neprimenjiv. U mnogim mestima, građani su uzimali pravdu u svoje ruke. Šerifi i njihovi zamenici često su bili lokalni stanovnici bez formalnog pravnog obrazovanja, izabrani više zbog hrabrosti nego zbog poznavanja zakona. Njihov primarni zadatak bio je održavanje osnovnog mira.

Međutim, ideja o potpunom bezakonju je preterana. Kako su gradovi poput Dodž Sitija, Tumbstouna i Dedvuda rasli, tako se razvijao i stabilniji pravni sistem. Ono što je posebno zanimljivo jeste postojanje strogih zakona o kontroli oružja u mnogim od ovih “divljih” gradova. Suprotno slici kauboja koji sa revolverom za pojasom ulazi u salun, mnogi gradovi su zahtevali da posetioci predaju svoje oružje šerifu po dolasku. Stanovnicima je naloženo da oružje drže kod kuće, a ne da ga nose javno. Ove mere su bile direktan odgovor na nasilje, koje, iako prisutno, nije bilo sveprisutno.

Prava priroda nasilja na granici

Reputacija Divljeg zapada kao izuzetno nasilnog perioda uglavnom potiče iz njegovih ranih dana, otprilike između 1850. i 1880. godine. U to vreme, izolovanost i nedostatak pravne infrastrukture zaista su doprinosili višoj stopi kriminala. Pouzdane statistike je teško pronaći jer mala, zabačena naselja retko su vodila detaljnu evidenciju.

Ipak, dostupni podaci pokazuju da su stope ubistava u nekim rudarskim gradovima bile drastično veće nego danas. U ranim danima Dodž Sitija, na primer, šansa da budete ubijeni bila je otprilike 1 prema 61 – brojka koja je bila šokantno visoka čak i za to vreme. Poređenja radi, u tada kosmopolitskom San Francisku, ta šansa je bila daleko manja: 1 prema 203. Važno je napomenuti da se većina ovih ubistava dešavala u salunima i bila je povezana sa alkoholom, kockom i ličnim svađama, a ne sa organizovanim pljačkama banaka ili vozova.

Najveći izvor nasilja, međutim, nije dolazio od odmetnika, već od same države. Holivudski trop “kauboji protiv Indijanaca” je istorijski netačan. U stvarnosti, sukobi su se najčešće odvijali između domorodačkih plemena i američke vojske. Kako su doseljenici prodirali na zapad, ulazili su na teritorije koje su vekovima pripadale Indijancima. Kada su tenzije eskalirale, američka vlada je slala vojsku da “reši problem”. Iako je bilo pojedinačnih sukoba između doseljenika i domorodaca, sistematsko nasilje i masakri bili su delo vojske, a ne običnih građana.

Mit o revolverašu i stvarni život doseljenika

Moderna kultura je stvorila arhetip kauboja kao slobodnog, avanturističkog revolveraša. Stvarnost je bila mnogo prozaičnija. Tipičan stanovnik Divljeg zapada bio je farmer ili stočar, često siromašan i bez formalnog obrazovanja. Život je bio surov, monoton i definisan teškim fizičkim radom.

Poljoprivreda je bila glavno zanimanje, a život na udaljenom ranču ili farmi značio je izolaciju. Nije bilo vremena za avanture, potragu za blagom ili osvetu. Pristup medicinskoj nezi bio je gotovo nepostojeći, a bolesti poput kolere, dizenterije i tuberkuloze odnosile su daleko više života nego svi revolveraši zajedno.

Vatreno oružje je bilo uobičajeno, ali je imalo praktičnu svrhu. Puška je bila alat – korišćena je za lov, zaštitu stoke od predatora poput vukova i kojota, i za odbranu od potencijalnih napada. Smatralo se da su puške oružje radnog čoveka, dok je nošenje pištolja često bio znak da je osoba bandit ili profesionalni kockar.

Čuveni odmetnici poput Bilija Kida, Džesija Džejmsa i Buča Kesidija zaista su postojali, ali njihov broj je bio mali, a njihova “slava” je uglavnom stvorena naknadno. Krajem 19. veka, kada je Divlji zapad počeo da se civilizuje, novinari i pisci jeftinih romana (tzv. “dime novels”) počeli su da pišu senzacionalističke priče o odmetnicima. Javnost na istočnoj obali, željna uzbuđenja, zaljubila se u ove romantične prikaze. Tako je period teškog života i kriminala transformisan u mit o slobodi i avanturi.

Istina je, kao i uvek, negde između. Divlji zapad je bio divlji, ali na drugačiji način nego što to zamišljamo. To je bilo mesto gde je priroda bila surova, život težak, a opstanak svakodnevna borba. Nasilje je postojalo, ali je bilo koncentrisano u određenim područjima i periodima, i često je bilo rezultat ličnih sukoba ili državne politike, a ne romantičnih obračuna. Mit o Divljem zapadu govori više o američkoj potrebi za herojima i pričama o poreklu nego o stvarnom istorijskom iskustvu. I upravo ta fascinacija osigurava da će galopirajuće figure kauboja i odmetnika zauvek jahati kroz našu maštu.